У Западној Европи у 19. веку водила се борба за коначну победу демократије као темеља грађанског друштва. Систем је почивао на приватном власништву, слободном тржишту и либерализму а појава радничке класе на историјској сцени доводи до развоја идеја социјализма као значајног политичког фактора. Томе доприноси и велики напредак науке и проналазаштва што доводи до подизања нивоа општег и стручног образовања. Интелектуално стваралаштво и слобода доводе до незапамћеног друштвеног напретка. Књижевност и уметност су дали незаборавна дела, филозофија је добила нови полет кроз дела Канта, Хегела, Бентама, Ничеа, Конта и других у настојању да се продуби и прошири тумачење света и сагледа његова стварност. Демократија је у Француској крајем века коначно победила, али је земља била ослабљена несугласицама, корупцијом, привредни развој успорен. У Италији, након уједињења, демократија се још није учврстила, у земљи су владале несређене политичке прилике. Велика Британија, под краљицом Викторијом, достиже врхунац моћи а многонационална Аустро-угарска није успела да реши националне проблеме, док се демократија у Русији споро развијала, иако је војнички и економски напредовала. Тако се у Европи завршио 19. век који је довео до огромног напретка, али и стрепње за будућност услед нерешених односа међу појединим државама.
