Издавач ПРОМЕТЕЈ – НОВИ САД

10. jun 2009.

Последњи пут ПРАВОПИС С/Х ЈЕЗИКА СА РЕЧНИКОМ  публикован је 1960. године. У међувремену Правопис српског језика више пута је објављиван и иновиран али стручњаци се слажу да србистика није успела да изради темељит и свеобухватан правописни приручник са усаглашеним и стручно, па и друштвено верификованим правилима и задовољавајућим правописним речником као додатком. Већ је више пута и на више места констатовано да је Правопис српскога језика аутора Митра Пешикана, Јована Јерковића и Мате Пижурице, у издању Матице српске Нови Сад 1993, по садржају и дикцији више темељита расправа о правописној проблематици него стандарни нормативни приручник, те да има доста неразјашњених недоумица и велики број непотребних дублетних решења, наслеђених и преузетих из заједничког  Правописа српскохрватскога књижевног језика двеју Матица: српске и хрватске (1960), а уз то је и Речник у том правописном приручнику више него оскудан, па се корисник ту не може обавеститити како треба да напише многе веома честе речи и изразе с којима се стално сусреће, поготово ако су у питању новије позајмљенице, које су преиузете из страних језика и масовно се употребљавају у нашој писменој (и усменој) комуникацији.

Зато смо и позвали нашег угледног лингвисту и лексиколога, др Милана Шипку да попуни ову велику празнину која често загорчава дневни, практични рад и припреми за нас  модеран Правописни РЕЧНИК са правописно-граматичким саветником. Посао је већ поодмакао, уз др Шипку ради још неколико врсних научника – практичара, а супервизор и рецензент је академик Иван Клајн, чијим се Речником језичких недоумица свакодневно служимо.

ПРАВОПИСНИ РЕЧНИК нуди кориснику садржаје и начине како  ти садржаји могу корисно да  послуже при писању и решавању бројних недоумица на које ће пишући, сигурно, често наилазити.

Таква је књига потребна свима онима који пишу, а који при писању наилазе на недоумице које неће моћи решити само уз помоћ Правописа, а овако ће уз сваку реч и израз лако наћи како их треба писати, с бројчаним ознакама које ће их упутити на објашњења зашто је тако правилно, тј. на одговарајуће правописно (или граматичко) правило, што се даје у кратком прегледу на крају (у додатку).

Иако сам наслов сугерише да се ради искључиво о правописном речнику, ова је књига више од тога: она је, у оквирима правописне проблематике, па и знатно шире, у исто време и акценатски (прозодијски), а тиме добрим делом и ортоепски, па и граматички речник, али и језички саветник, због чега уз наслов Правописни речник српског језика стоји и поднаслов с правописно-граматичким саветником, при чему се ту подразумева и акцентуација, која се обично обрађује у оквиру граматичких приручника. Ова књига, дакле, има вишеструку намену, па ће корисницима бити и од вишеструке помоћи при писању, а уз то и прилика да прошире своје знање о српском стандардном језику уопште, а посебно о његовој употреби у писменој и усменој комуникацији.

1) Ту ће се свако моћи информисати о примени свих правописних правила, па и неких чисто граматичких (као што је нпр. прелаз л у о на крају речи и на крају слога, сибиларизација велара, или непостојано а и др.), која се обично обрађују у правописним приручницима, без обзира на то у којој мери те граматичке појаве имају везе с правописном проблематиком. Све то, наравно, на веома широком вокабулару савременог српског стандардног језика, и то у речима и изразима где год постоје могућности да се при писању погреши. Тако је нпр. реч предак обрађена овако:

предак, претка, мн. преци,  предака, дат., инстр. и лок.  прецима, ак. претке.

Тиме ће бити предупређене могућности да неко, ако завири у наш речник, напише погрешно: предка (са д уместо т), или предци, претци у облицима множине, а упозорено је и на специфичан облик генитива множине: предака (с непостојаним а и постакценатским дужинама на предзадњим слоговима, које се по нашим градовима све више губе, посебно у Београду.

2) Све су уврштене речи и њихови различити облици акцентовани, као што се види из датог примера предак, претка, при чему је посебна пажа посвећена  акцентуацији оних речи које у промени имају различите нагласке. На пример:

рука, руке, дат. руци, ак. руку, лок. (у) руци, мн. руке, ген. мн.  руку.

Или:

лонац, лонца, вок. лонче, инстр. лонцем (непр. лонцом, с наставком -ом), мн. лонци, ген. лонаца, дат, лок, инстр. лонцима. И сл.

 

На тај начин ће се они који пишу упозорити како поједине написане речи и њихове облике треба правилно читати, па ће тако ова књига допринети и ширењу ортоепске културе, уз посредно упозорење да је у нашим школама, и иначе, акценатској проблематици потребно посветити више пажње.

3) Уз уврштене речи дати су сви карактеристични стандардни облици, и то не само они где се јављају  различити акценти (као у примеру лонцеми) него и другде, где је акценат постојан:

лепенка (ек.), лепенке, дат. лепенци, мн. лепенке, лепенки.

Ту се упозорава на различит облик датива једнине (лепенци, са сибиларизацијом) и генитива множине (лепенки, с несибилиразованим к и наставком -ки, што су граматичка, тј. фонетске и морфолошке, обележја те именице). Наравно, уз то је наставак у генитиву множине означен стандардном постакценатском дужином, која се у том падежу јавља код свих именица у нашем језику. Ето, по томе је ово и граматички речник.

4) Већ је речено да је ова књига, уз све остало, иако првенствено Правописни речник српског језика, такође и правописно-граматички саветник, што је назначено и у њеном поднаслову. Савети се исказују на три начина:

Прво, навођењем погрешних облика у загради иза правилно написане и акцентоване одреднице, или неког њеног облика, у промени, као у примерима:

лонац, лонца, вок. лонче, инстр. лонцем (непр. лонцом, с наставком -ом), мн. лонци,     

  ген. лонаца, дат, лок, инстр. лонцима.

иницијал (непр. инцијал, без и између н и ц)., иницијала, мн. иницијали

иницијатива (непр.инцијатива).

инјекција (непр. ињекција, инекција, енекција).

мастан (непр. масан),  масна, масно, мн. масни, масне, масна, ген. мн. масних.

Или:

евро (не еуро),  евра, мн. еври, евра.

Друго, давањем погрешних облика као одредница, с упућивањем на правилан облик:

инцијал непр. в. иницијал.

инцијатива непр. в. иницијатива.

енекција непр. в. инјекција.

инекција непр. в. инјекција.

ињекција непр. в. инјекција.

масан непр. в. мастан.

Или:

еуро не него евро (в.)

Треће, преношењем умесних савета из актуелних језичких саветника наших угледних лингвиста (наравно, оних савета који се односе на садржај Речника, тј. правописне, граматичке и прозодијске норме савременог српског станадардног језика). Тако ће се у књизи под одредницом Грахам (Грахам) наћи објашњење да је уобичајено код нас у изразу Грахамов хлеб; стварни енгл. изговор је Грејем или Грем?. Све то, наравно, у друкчијоиј обради:

Грејем, -а и Грем, -а (енгл. Грахам). Изворни начин писања Грахам уобичајен је код нас у изразу Грахамов хлеб? (СЈП 2004: 238)  Уз то је, како видимо, скраћеницом СЈП означен и извор (Ивић-Клајн-Пешикан-Брборићев Српски језички приручник, друго допуњено и измењено издање, Београд, 2004: 238).

Уз многе одреднице навођени су, уместо наставака, пуни облици појединих именских речи и глагола у промени, и то зато што се на тај начин региструју извршене промене (нпр. губљење непостојаног а, иза кога често следе асимилације које се у писању региструју, као у примеру: предак, претка, или у облицима придева: сладак, слатка и сл.) или , пак, због тога што се мења акценат (нпр. иницијал, иницијала) и сл. Тако конципирана обрада може послужити као сигурна оријентација и странцима који уче српски језик (да не би, рецимо, ако би стајало: предак, -а, иницијал, -а, читали у генитиву њпредакањ или  њиницијалањ). То значи да смо водили рачуна о томе да ова књига може да послужи и као приручник српског језика за странце, мада дате информације, нарочито оне у вези с акцентима, нису сувишне ни изворним говорницима српског језика, јер се у нас акцентуацији не посвећује довољно пажње, па у том погледу у пракси влада право шаренило.

Полазећи од чињенице да се српски стандардни језик употребљавао и употребљава на веома широком подручју, у дијалекатски и национално различитим срединама (Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Хрватској), те да се због тога у њему јављају одређене разноликости, које су, без обзира на делимично подударање с другим сродним језичким стандардима, оверене у српској књижевној и широј стандарднојезичкој пракси, па по томе припадају српском  стандардном језику, све су оне унесене у Правописни речник српског језика. Тако се као равноправне дублете дају различити облици: спанаћ и шпинат, пасуљ и и грах, шаргарепа и мрква, срећан и сретан, спасти, спасем и спасити, спасим, спасен (према спасти) и спашен (према спасити) итд. То једнако вреди и за екавски и ијекавски изговор, с тим што треба имати да се српски ијекавски сандард у доста детаља разликује од хрватског, а данас и од бошњачког (од овог другпог углавном у експлицитној норми, док се стандарднојезичка пракса није измијенила и не одступа битно од српске). Избор тих облика у употреби зависи од уобичајености у одређеној средини или појединачног језичког осећања, па се потојеће разлике не могу сматрати варијантским обележјима, јер српски стандардни језик, који припада јединственој нацији, није варијантно разуђен.

Израда оваковог дела подразумева чврст ослонац на савремене, свеобухватне  и поуздане стандарднојезичке нормативе: правопис, граматику, речник  стандардног језика и др., а ми свега тога немамо, бар не на потребном и задовољавајућем нивоу. Тако за бројне појединости које се морају обухватити оваквим приручником немамо елаборирарних решења, па смо стога неке од њих морали сами елаборирати (в. две књиге Стандарднојезичких преиспитивања, које у одређеном смислу предсстављају образложење решења заступљених у Речник), а у многим случајевима одговори на недоумивце тражени су у језичким саветницима (који се налазе у списку извора, где су наведени и њихови аутори, наши угледни лингвисти Павле Ивић, Иван Клајн, Митар Пешикан, Бранко Брборић, Драго Ћупић, Егон Фкете, Богдан Терзић и др.), па чак и у језичким рубрикама у штампи, где смо почесто драгоцену помоћ нашли у чланцима И. Клајна, Е. Фекетеа и, у последње време, Раде Стијовић. Кориштена су и друга лингвистичка издања, као што су књиге Твртка Прћића, Вере Васић и Гордане Нојгебауер, па и поједини чланци у нашој стручној штампи. Тако су сви ти лингвисти помогли да се бар донекле преброде тешкоће у изради овога дела, за шта им дугујемо велику захвалност. То, међутим, не значи да су разрешене све дилеме на које смо наилазили. Много шта је остало што још треба проверити у стандарднојезичкој пракси, стручно обрадити и нормирати тако да ће се овај речник морати и даље дорађивати и тако пратити развој нормативне србистике, иако и он сам, надамо се, значи у овом тренутку бар један корак у њеном напредовању, па и подстицај за даље стручне и научне напоре у том правцу.

У изради овог дела учествовало је, осим аутора, и више сарадника, међу којима је највећи допринос његовом обликовању и решавању проблема који су искрсавали у раду дао академик Иван Клајн, коме дугујем посебну захвалност за преглед целокупног текста и изузетно корисне сугестије да се он дотера и уједначи и у нормативном, и у стилском погледу, као и др Миланки Бабић и мр Аиди Кршо за успешно обављен голем сручни посао избора, класификације и примарне обраде грађе.

Велики труд у припреми Речника уложио је и уредник, господин Зоран Колунџија, који је као директор и власник ИК Прометеј показао међу нашим издавачима редак интерес за објављивање и дистрибуцију оваквих књига, које доприносе подизању нивоа лингвистичког образовања и ширењу језичке културе на српском говорном простору, за шта заслужује велику захвалност не само аутора и сарадника у изради ове књиге него и све наше културне јавности.

Предајући Правописни речник српског језика (с правописно-граматичким саветником) у руке заинтересованих корисника, надамо се да ће им он бити од користи у настојању да подигну ниво своје писмености у правописно-граматичком погледу, али и у изналажењу решења за недоумице које су их при писању досад мучиле. Аутор и издавач биће им захвални уколико се огласе својим оценама, питањима или предлозима за даљу дораду овог дела.

С А Д Р Ж А Ј

Предговор........................................................................................................

Упутства за употребу....................................................................................

Скраћенице.......................................................................................................

I.     РЕЧНИК....................................................................................................

II.    ДОДАТАК РЕЧНИКУ..............................................................................

     Међународне латиничке скраћенице и симболи..........................................

      Употреба грчког писма...............................................................................

III.   ПРЕГЛЕД ПРАВИЛА................................................................................

Правописни речници обично су укључени у правописне приручнике као додатак правописним правилима, па се с тим у вези намеће питање сврхе и смисла објављивања засебне књиге као што је ова, под насловом Правописни речник.